Šuga ili scabies je infekcija kože koju uzrokuje grinja Sarcoptes scabiei var. hominis, maleni i oku često nevidljivi parazit koji se ukopava ispod površine kože pacijenta te na taj način dovodi do razvoja simptoma. Lako se prenosi direktnim fizičkim kontaktom, polnim odnosom ili korišćenjem odevnih predmeta, posteljina i peškira zaražene osobe. Ipak, da bi došlo do prenosa infekcije kontakt mora biti dugotrajan, pa se tako rukovanjem ili zagrljajem ona neće preneti.
Šuga je opisana još u Bibliji, spominje se i u Aristotelovim spisima, a ime joj je nadenuo rimski lekar Celzus. Naziv bolesti potiče od latinske reči scaber što znači svrbjeti, a upućuje na glavni simptom te zaraze. Kako je uzročnik rasprostranjen širom sveta, infekcijom su zahvaćeni ljudi svih rasa i socijalnih staleža.Škole, bolnice, vrtići, starački domovi i drugi oblici velikih kolektiva neretko predstavljaju žarište infekta.
Simptomi i oblici bolesti
Glavni su simptomi infekcije intenzivan svrab (posebno noću) te pojava crvenog osipa na mestima koja se grebu. Smatra se da do tih simptoma dovodi imunološki podstaknuta reakcija tela domaćina na belančevine grinja. Gravidne ženke ulaze u spoljni sloj epidermisa kože, tzv. rožnati sloj, gde stvaraju kanaliće u koje ležu jajašca. Jajašca se u narednih nekoliko dana razvijaju u larve, a nakon toga nastaju odrasli oblici koji mogu da žive 3 do 4 nedelje u koži domaćina. Neblagovremenim lečenjem ženke grinja nastavljaju s leganjem jajašaca, pa se ceo razvojni ciklus (uz pojavu karakterističnih simptoma) može ponavljati.
Treba razlikovati klasični oblik svraba od nekih ređih manifestacija. Kod klasičnog oblika u početku dolazi do pojave eritematoznih papula na prstima, koži između prstiju, zadnjim stranama ruku, laktovima, petama, u pazusnim jamama te u području oko struka. Papule se mogu proširiti na gotovo bilo koji deo tela, uključujući dojke, polne organe i region oko anusa. Lice kod odraslih osoba uglavnom nije zahvaćeno. Patognomoničan znak infekcije su kanalići u obliku tankih, zavojitih i ljuskastih linija dugački nekoliko milimetara. Na jednom od krajeva kanalića često se vidi malena crna bubuljica, što je u biti sama grinja.
Ljudi sa oslabljenim imunim sistemom (poput obolelih od AIDS-a ili pacijenata na imunosupresivnoj terapiji) češće razvijaju ređi, ali puno ozbiljniji oblik svraba poznat kao norveški ili krustozni svrab. Ovde zbog oštećenog imunosnog odgovora domaćina dolazi do abnormalnog umnožavanja grinja te stvaranja zadebljanja kože u kojima se nalaze hiljade uzročnika. Nodularni i bulozni svrab javljaju se češće kod dece, a tzv. scabies incognito predstavlja atipičan oblik usled korišćenja topičkih kortikosteroida.
Otkrivanje uzročnika i lečenje
Sumnja na ovu bolest postavlja se uočavanjem kanalića ili osipa, a potvrđuje se pronalaskom grinja, jaja ili fekalnog materijala larvi mikroskopskom analizom strugotina kože. Pre uzimanja strugotine preko kanalića ili papule nanosi se glicerol ili mineralno ulje kako bi se tokom postupka struganja sprečilo raspršivanje grinja i drugog materijala. Neophodno je pregledati čitavu površinu tela jer su kanalići vrlo maleni i neretko prikriveni tragovima grebanja ili upalom, u čemu može pomoći i pregled dermatoskop. Mikroskopska dijagnoza može biti i lažno negativna budući da zarazu obično uzrokuje tek desetak larvi (izuzetak je norveški sindrom kod kojeg su larve prisutne u enormnom broju).
U lečenju su se vrlo efikasnim pokazali lokalni i oralni skabicidi. Permetrin je lokalni preparat i lek izbora koji se nanosi na kožu čitavog tela (od vrata na dole) pre spavanja, a ispire se nakon 8 do 14 sati. Jedna aplikacija uglavnom je dovoljna za blage oblike infekcije, dok je kod umerenih i teških slučajeva potrebno primeniti još jednu dozu nakon nedelju dana. Ivermektin je oralni preparat dokazane efikasnosti, uglavnom namenjen lečenju krustoznog svraba te otpornijih oblika klasičnog svraba. Ne preporučuje se davati ga deci mlađoj od šest godina.
Dodatne terapijske mogućnosti uključuju lindan, benzil-benzoat, krotamiton te preparate sumpora. Ponekad nakon provedenog lečenja još 2 nedelje može da zaostane svrab, za što se mogu propisati antihistaminici ili kratkotrajno uzimanje kortikosteroida.
Metode prevencije
Važno je dan nakon početka terapije oprati u vrućoj vodi svu odeću, posteljinu i peškire koji su bili u upotrebi poslednjih nekoliko dana te postupak ponoviti nakon nedelju dana. Predmete koji se ne mogu prati trebalo bi odneti na hemijsko čišćenje ili iz zatvoriti u plastične kese na nedelju dana. Tepihe i presvučeni nameštaj savetuje se usisati, a kese iz usisivača odmah odbaciti. Takođe, u sprečavanju ponovne zaraze nužno je da se svi članovi porodice i polni partneri (čak i ako nemaju nikakvih simptoma infekcije) istovremeno leče. Kućni ljubimci ne zahtevaju lečenje.
Programi masovnog lečenja uz lokalno korišćenje permetrina ili oralno davanje ivermektina efikasno su smanjili rasprostranjenost svraba u raznim populacijskim grupama. Ono što zabrinjava jeste porast rezistencije uzročnika na učestalo korištene lekove. Nažalost, vakcina još uvek nije razvijeno, no nedavni napreci u proučavanju molekularne biologije grinje te razvoj tehnologije mogli bi nam u budućnosti omogućiti i tu opciju.
Zaključak
Uz pravilnu dijagnozu i lečenje prognoza ove infekcije je kod zdravih osoba odlična. Imunokompromitovane osobe i bolnički pacijenti pod povećanim rizikom su za razvoj krustoznog svraba, koji često ima nepovoljniji ishod, stoga se u takvim slučajevima zahteva agresivniji terapijski pristup. U provođenju terapije nužno je strogo se držati lekarskih uputstava kako bi se izbegli neželjeni efekti propisanih lekova, a za vreme i nakon lečenja treba se pridržavati svih navedenih mera prevencije.
