Šta su poremećaji ishrane?
Poremećaji ishrane su grupa složenih i opasnih stanja koja karakteriše poremećen odnos prema hrani (ekstremne emocije, stavovi i ponašanja), kao i problematičan doživljaj sopstvenog tela. Ta stanja međusobno se razlikuju po konkretnim kliničkim i psihopatološkim karakteristikama.
Koji su najčešći poremećaji ishrane?
Najpoznatiji su anoreksija i bulimija (emocionalno prejedanje nije poremećaj prema zvaničnim klasifikacijama). Ujedno, to su poremećaji koji najviše brinu roditelje i okolinu obolele osobe.
Oko 0,5 do 1 posto stanovnika zapadnog sveta pati od anoreksije, dok se za bulimiju taj procent kreće od 1 do 3 posto (za bulimiju je ovaj broj manje pouzdan jer većina ljudi ne traži pomoć, a okolina je teže prepoznaje). Poremećaj prejedanja (BED), kao i nespecifikovani poremećaji ishrane sreću se nešto češće u opštoj populaciji (6-8%).
Jesu li razlozi koji dovode do ovih poremećaja u osnovi isti ili ne?
Uzročnici su raznoliki i složeni i postoji više različitih teorijskih pristupa problemu. Unutar jednog poremećaja sreću se različiti podtipovi, nivoi ozbiljnosti bolesti, a iza iste kliničke slike mogu stajati različiti uzroci i strukture ličnosti. Bez obzira na zajednička obeležja nekog poremećaja, pristup razumevanju bolesti i lečenju treba da bude individualan. Može se govoriti o biološkim, psihološkim i socijalno-kulturološkim faktorima rizika, poput nezadovoljstva svojim telom, perfekcionizma, držanja dijeta, odnosa s majkom, ‘potrebe za kontrolom, opsesivnosti, genetike, porodične dinamike, neefikasnosti u prevazilaženju problema… Tu su i kritični događaji poput gubitka članova porodice, seksualnog zlostavljanja tokom detinjstva, periodi promena (polazak u srednju školu, odlazak u inostranstvo).
Jedan od bitnih faktora jeste i pritisak društva koje stavlja znak Jednakosti između pojmova mršavo i lepo.
Taj faktor u velikoj meri utiče na sve stanovnike razvijenih zemalja. Ipak, preko 95% ljudi ne razvije poremećaj ishrane. Dakle, stvar je mnogo složenija. Protiv negativnog uticaja trendova važnu ulogu mogu odigrati roditelji tako što neće hvaliti samo fizički izgled svoje dece već i njihovu duhovitost, kreativnost, pamet, vrednoću, dobrotu, humanost, sposobnosti. Drugo oružje je razvoj kritičkog stava prema medijima. Ako sa detetom ih adolescentom gledaju časopis sa “savršenim” ženama, roditelji treba da prokomentarišu da je slika fotošopirana, ih da, ukoliko je neko koga vide premršav, konstatuju da izgleda kao da je bolestan. Isto tako, kada se na televiziji ili u društu pojavi osoba normalne težine i svežeg izgleda, treba da kažu svom detetu “vidi kako on/ona izgleda zdravo”.
Koje su posledice anoreksije i bulimije?
Česte posledice anoreksije su smrt, rizik od srčanog udara, digestivni problemi, smanjena gustina kostiju (čak i osteoporoza), reproduktivni i stomatološki problemi, sporije učenje, gubitak pamćenja, loša koncentracija, depresivno raspoloženje, anksioznost, socijalno povlačenje, nesanica, smanjen interes za seks. Neke od posledica bulimije su smrt, kardiovaskularni problemi, zatvor (ili dijareja), refluks, pankreatitis, stomatološki problemi, suva koža, bolovi u mišićima, patološka krivica, briga, napetost, osećaj bespomoćnosti, kognitivni problemi, anksioznost i depresivnost. Ponekada je prate i impulsivna ponašanja poput zavisnosti od droge ili alkohola, te sklonost krađi.
Kako okolina (bliske osobe) može da prepozna da neko pati od poremećaja ishrane?
Često je prvi signal poremećaj menstrualnog ciklusa, zatim variranje težine, problemi s varenjem, suva koža, natečenost pljuvačnih žlezda. U slučaju bulimije i formi anoreksije sa čišćenjem uočavaju se i oštećena zubna gleđ, karijes kao i stvaranje kalusa na nadlanici od samoizazvanog povraćanja. Uočava se sklonost ka brojanju kalorija i zalogaja, restrikcije u ishrani, sporo jedenje, priprema hrane za druge, pravljenje zaliha hrane, komentari o sopstvenoj debljini, intenzivan strah od gojenja, opsesivno vežbanje, često ogledahje i traženje nedostataka u svom odrazu, potreba za kontrolom sebe i drugih, rigidnost, sklonost ka ritualizaciji i snažna anksioznost ako se ritual preskoči, socijalno povlačenje, emotivna nestabilnost, emocionalna zaravnjenost ili iritabilnost. Usled anoreksije se uočava drastičan gubitak težine, skrivanje tela širokom garderobom, a u slučaju bulimije i BED-a nestanak velikih količina hrane iz ostave ili frižidera u kratkom periodu, česte dijete.
Koji se tretmani primenjuju u tim slučajevima?
Ključ uspešnog tretmana jeste rano otkrivanje problema i otpočinjanje terapije što je pre moguće. Psihoterapije koje se najčešće koriste u tretmanu ovih bolesti jesu kognitivno-bihejvioralna (posebno efikasna za bulimiju), psihodinamska (može da dovede do poboljšanja i u slučaju anoreksije), porodična terapija (generalno efikasna usled ovih stanja), dijalektičko-bihejvioralna (nova i efikasna u slučaju bulimije i BED-a). Nema univerzalno najuspešnijeg pristupa za sve pacijente. Važno je obratiti se stručnjaku.
Koliko dugo traje tečenje?
Lečenje varira u zavisnosti od potreba konkretnog pacijenta od nekoliko meseci do niza godina. Iako se veliki procenat pacijenata uspešno oporavi (oko 50%), relaps, tj. povratak bolesti je čest, čak i nekoliko meseci pa i godina nakon tretmana. Dugoročna dobrobit podrazumeva dugotrajan, pa i višegodišnji rad na sebi, čak i nakon ozdravljenja po dijagnostičkim kriterijumima. Oporavak više liči na maraton nego na sprint, težak je, ali moguć.
Kakav stav treba zauzeti prema obolelim osobama?
Sa osobom razgovarajte nasamo, na nežan, prihvatajući način, bez optuživanja. Budite smireni i pokažite poštovanje. Ne stavljajte fokus na izgled, već na specifična ponašanja koja vas brinu. Izbegavajte čak i davanje komplimenata o izgledu. Usmerite se na odnos i emocije, opišite neki zajednički momenat koji vas je naveo da pomislite da možda ima problem. Ne treba ubeđivati osobu da jede, kritikovati njen način jela, kriviti je ili izazivati joj osećaj stida. Ako kaže da je debela, nemojte je ubeđivati u suprotno, već je podstaknite da vam ispriča više o tom svom osećaju. Ne predlažite prosta rešenja (“Daj, uzmi i jedi!”). U svakom slučaju, vaš bližnji može odreagovati ljutnjom, poricanjem i odbrambenim ponašanjem. Uprkos iskrenim željama, ne možemo nekoga prisiliti da zatraži pomoć, osim ako nije reč o detetu, tu odluku osoba mora da donese sama.
Fakti
– Začetak bulimije i anoreksije je u ranoj mladosti, retko nakon 40. godine (oko 1% obolelih) ili pre puberteta mada je sve više takvih slučajeva. Anoreksija se u prošeku javlja oko 17, a bulimija oko 18. godine.
– U kliničkoj populaciji odnos obolelih žena i muškaraca je 10 prema 1. Kada je reč o poremećaju prejedanja, ta razlika je mnogo manja. To ne znači da su pripadnici jačeg pola imuni na ove poremećaje, ali pod većim rizikom su muškarci određenih profesija, poput igrača, manekena, džokeja, kao i homoseksualci.
– Anoreksija je psihijatrijski poremećaj sa najvišom stopom smrtnosti usled telesnih posledica izgladnjivanja, ali i zbog vrlo visokog rizika od suicida, koji je karakterističan za obolele i od bulimije.
– Hospitalizacija je češća kod pacijenata sa anoreksijom nego kod onih sa bulimijom. Neki od osnova za hospitalizaciju jesu dramatična neuhranjenost (BMI< 13,5) ih ubrzan gubitak kilaže (više od 20% u poslednjih šest meseci), rizik od samoubistva, neuspeh tokom vanbolničkog leče-nja, ozbiljna ugroženost telesnog zdravlja, teška porodična situacija.
– Dobar stručni tretman treba da obuhvati i fizičke i psihičke aspekte problema. U lečenju anoreksije od životnog je značaja povratiti kilažu pacijenta. Kao i u slučaju bulimije, važno je lečiti i prateće fizičke zdravstvene komplikacije. Preporučuje se kombinacija individualne i grupne psihoterapije, nutricionističko savetovanje, ah i posećivanje grupa podrške koje okupljaju osobe sa sličnim problemima. Može biti uključena i terapija lekovima.
