Da bismo znali da je lečimo , treba pravilno da izmerimo povišenu temperaturu. Iako na prvi pogled deluje jednostavno, ovaj postupak se ne izvodi uvek pravilno. Prvo, treba napomenuti da su termometri sa živom tačniji od elektronskih, mada su ovi prvi teži za čitanje ukoliko nemamo iskustva, ili imamo problema sa vidom.
Isto tako ima mnogo ljudi koji ne umeju dobro da snize živu u termometru. Tome dodajmo da se lako lome i da je živa veoma veliki zagađivač životne sredine. Elektronski termometri su skuplji, ali rentabilniji, jer se manje lome i bolje čitaju; obično pokazuju nešto nižu temperaturu od živinog termometra. Razlog je veoma jednostavan: alarm zazvoni čim se brzina rasta temperature koju ekran beleži uspori, što znači da se približio telesnoj temperaturi. Mana im je što ne mogu da se koriste za oralno ili analno merenje temperature zbog vlažne sluznice koja oštećuje elektronski sistem, i što ih je teško sterilisati. Rektalno merenje temperature nam, bez sumnje, najpouzdanije pokazuje temperaturu u našem telu. Mada stavljanje termometra predstavlja neprijatnost, to je najsigurniji način da isključimo spoljašnji uticaj na termometar.
Da bismo izmerili rektalnu temperaturu, potrebno je da podmažemo termometar sa malo ulja ili vazelina, stavimo ga na dubinu između 5 i 7 cm,
Termometar
Termometar (od grčke reči therme: toplota i metron: mera) je instrument pomoću kojeg merimo temperaturu. Sastoji se od staklene kapsule u kojoj se nalazi supstanca koja se širi i skuplja u skladu sa promenom temperature. Na spoljašnjem delu kapsule utisnuta je stepenovana skala koja označava odnos između mere širenja i skupljanja suspstance i temperature tela.
Konvencionalni klinički termometri napunjeni su živom, metalom koji se u ambijentalnim uslovima nalazi u tečnom stanju. Termička skala za merenje izražena je u centstepenima i obuhvata samo Hg mere od 35 °C do 42 °C, što odgovara minimalnoj i maksimalnoj temperaturi ljudskog tela.
Digitalni termometri, koji su dosta novijeg datuma, imaju senzor koji meri temperaturu i pokazuje je na malom ekranu od tečnog kvarca.
Međutim, temperatura se najčešće meri ispod pazuha, i tom prilikom treba postaviti vrh termometra tačno u sredinu i držati ga rukom čvrsto priljubljenom uz telo da se termometar ne bi pomerao.
Ovo može da bude naročito teško kada su u pitanju nervozna deca koju treba da umirimo tokom tri do četiri minuta. Za dobijanje pravog stanja, najbolje je da termometar držimo oko deset minuta.
Oralno merenje temperature
Oralno merenje temperature je najjednostavnije, ali se ne preporučuje kod male dece jer mogu da pregrizu termometar i razbiju ga. Osim toga, temperatura u ustima može biti blago povišena u odnosu na normalnu ukoliko se usta nisu rashladila od disanja na svežem vazduhu. U tim slučajevima termometar će se odložiti na nekih sedam minuta. Temperatura ispod pazuha je najniža: za pola stepena niža od temperature usta, i još pola od rektalne, tako da je razlika između temperature pod pazuhom i rektalne jedan stepen.
Važno je imati na umu ove razlike, zato što se mnogi roditelji uznemire kada deci rektalno mere temperaturu. Često nam se dešava da nismo sigurni da li imamo normalnu ili povišenu temperaturu zbog promene normalne telesne temperature tokom celog dana ili tokom raznih fizioloških okolnosti (na primer, kod žena temperatura raste za skoro pola stepena pre ovulacije i pada uoči menstruacije). Da bismo utvrdili da li neka osoba ima povišenu temperaturu, treba da je merimo nekoliko puta u toku dana i da utvrdimo da rast temperature traje duže od 24 sata.
