Ahilova tetiva je najjača i najduža tetiva u ljudskom telu. Ona je takva, naprosto stoga jer mora podneti izuzetno velike sile. U tom svom zadatku ponekad posustane razvijajući bolna stanja koja nazivamo tendinitis ili upalom ahilove tetive.
Dva su mesta na kojima se upala ahilove tetive najčešće razvija. Jedno je samo hvatište tetive za petnu kost, dok je drugo na njenoj sredini. Bez obzira na sam upaljen deo, najčešće se simptomi (bol) razvijaju polako. U početku se pojavljuju u toku fizičke aktivnosti ili neposredno posle nje. Kasnije, intenzitet bola se povećava, pa je prisutna već na početku aktivnosti, a ne prolazi sa odmorom. Jutarnja bolnost kod ustajanja iz kreveta vrlo je karakteristična, te može ili ne mora proći sa razgibavanjem ili hodanjem. Razvija se vidljivo i opipljivo zadebljanje na samoj tetivi, koje je bolno na dodir, a dodatno ga iritirati može obuća. Iako ovo stanje često susrećemo u sportista, naročito onih kojima su trčanje i skokovi primarne kretnje, nije neobično videti tendinitis (ili tendinopatiju, kako je danas sve češće zovemo u struci) i kod ljudi koji se ne bave sportom. Bilo kako bilo, ovo stanje valja ozbiljno shvatiti, pa je nužno posvetiti se njegovom lečenju, a kako ne bi prešlo u hronično i time prouzrokovalo nove probleme i nove bolove.
Lečenje ahilove tetive se obično započinje ledenim oblogama uz izbegavanje pokreta koji izazivaju bolove (nije nužno potpuno mirovanje). Nešto kasnije nastupa cela baterija fizioterapijskih metoda, od elektroterapije, ultrazvuka, lasera, do pulsne magnetoterapije, a sve kako bi se upala ahilove tetive smanjila na najmanju moguću meru, te istovremeno poboljšala prokrvljenost povređenog dela tetive. Od izuzetne je važnosti u ovoj fazi lečenja upravo kinezioterapija, dakle vežbanje i to sa dva osnovna cilja. Prvi je poboljšanje fleksibilnosti (istezljivosti) tetive, dok je drugi jačanje mišića potkolenice, te njihove izdržljivosti.
Vežbe balansa u tom su cilju od velike pomoći. Ukupno lečenje može trajati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, a sve u zavisnosti od tipa i trajanja same upale. Kod sportista, kritična je faza trenutak povratka u sportsku aktivnost, koji mora biti odmeren i postepen, e ne bi li se izbeglo ponavljanje povrede. U hroničnih stanja na Ahilovoj tetivi, lečenje biva vrlo teško. S obzirom da nije reč o upali, već više o propadanju tkiva same tetive, fizioterapija ponekad nije dovoljna kako bi se sasvim uklonili simptomi. Tako se u poslednje vreme sve više upotrebljava terapija udarnim talasom (ESVT), te cross-friction masaža (agresivna tehnika sa ciljem bolje prokrvljenosti povređenog segmenta).
Posebno se dobrom pokazao sistem izolovane ekscentrične kontrakcije, osmišljen i razvijen od strane švedskih ortopeda, koji specifičnom kretnjom izaziva poseban nadražaj na ozljeđeni deo tetive. Često je u hroničnom stanju potrebno upotrebiti više terapijskih metoda, a kako bi se na kraju došlo do stanja potpuno bezbolne funkcije cele tetive.
Ortopedski ulošci, te silikonski jastučići za petu mogu biti od pomoći na način da smanjuju stres pri hodanju i trčanju. Taping (delimično ograničavanje kretnji tetive apliciranjem neelastičnih flastera) često je pomoćno sredstvo u sportu, no ono je privremenoa rešenje i ne može zameniti adekvatnu terapiju. Operativno lečenje tenidnopatija ahilove tetive čini se retko i to tek onda kada su iscrpljene sve druge terapijske metode. Razlog tome jeste taj što rezultati operacija nisu uvek onakvi kakvi bi smo svi želeli da budu. Kortizonske injekcije (snažni protivupalni sintetički hormon) direktno u samu tetivu mogu naglo ukloniti bolove, ali i znatno povećati rizik od njenog pucanja, naročito u sportista, te ih stoga izbegavamo. Analgetike upotrebljavamo retko, ai tada samo dok period intenzivnih bolova ne prođe. Izuzetno je važno razumeti da i posle nestanka bolova u ahilovoj tetivi valja održavati kondiciju mišića i tetive dobrima, a kako bi se izbeglo dodatno povređivanje.Kod sportista to činimo kompenzacijskim i dodatnim vežbanjem, au nesportaša jednostavnim održavanjem snage i fleksibilnosti.