Apiterapija je naučna disciplina koja nudi obilje originalnih ideja u borbi za očuvanje čovekovog zdravlja. Zdravima čuva zdravlje, a bolesnima pomaže da ozdrave.
Među prirodnim lekovima pčelinji proizvodi zauzimaju posebno mesto, jer sadrže bogatstvo prirodnih i hemijskih materija, od kojih je svaka prijatelj zdravlja.
Pčelinji med smatra se živom materijom, jer nastavlja evoluciju nakon vađenja iz košnice.
Mašični mleč je koncentracija amino kiselina, vitamina i hormona.Cvetni prah ili polen može se uporediti sa žlezdama sa unutrašnjim lučenjem.
Propolis je prirodni antibiotik budućnosti.
Pčelinji otrov, apitoksin, najavljuje se kao jedan od najefikasnijih imunoloških agenasa.
Svojstva meda
Med je profilaktično i lekovito sredstvo čiji su nosioci šećeri, mineralne materije, vitamini, enzimi, biljni antibiotici i eterična ulja.
Šećeri, glukoza i fruktoza, ispoljavaju svoje dejstvo ne samo kao energetski materijal nego i regulišu metabolizam nervnog sistema, šire koronarne krvne sudove, poboljšavaju ishranu srčanog mišića, pobbljšavaju razmenu materija,smanjuju krvni pritisak ,smanjuju holesterol
u krvi, na se med koristi kao antisklerotično sredstvo.
Med sadrži biljne antibiotike (fitoncide) koji imaju antimikrobnu moć – med i ubija bakterije i sprečava njihov razvoj. Pri zagrevanju meda iznad 37 C gube se antimikrobna svojstva, zato ga ne treba stavljati u vrelo mleko ili čaj. Med uništava i razne vrste gljivica,kao i jednoćelijske organnzme -protozoe i amebe.
Med, takođe, povećava imunološke, zaštitne snage organizma, deluje protivupalno, ekspektorantno (izbacuje sluzi iz pluća), regenerativvo (obnavlja oštećene ćelije), irdnotonično, uklanja bol, nma tonizirajuće dejstvo (prirodnn dopnng) a deluje i hematopoetično(utiče na stvaranje crvenih krvnnh zrnaca) i detoksikacnono, protivotrovno.
Lečenje medom
Med se uzima kroz usta u prirodnom stanju ili u vidu rastvora. Kodinfekcija gornjih disajnih puteva, kada želimo direktno dejstvo na upaljenu sluzokožu, preporučuje se kristalisani med, pčelinje saće, ili med sa voštanim poklopčićima. Savetuje se no kašičica na svaka 2-3 časa, sa što dužim zadržavanjem u ustima. Za vrlo kratko vreme, menja se patogena flora usne duplje i grla.
Kod stomačno crevnih poremećaja med se koristi rastvoren u čaši mlake vode, pola časa do jedan čas pre jela, da bi se izbeglo delovanje želudačnog soka na lekovite sastojke meda. Doze koje se preporučuju su 1-2 grama na kilogram telesne težine.
Med se koristi i spolja za lečenje kožnih promena i kod gnojnih atrofičnih rana.Koristi se i prilikom inhalacije, a lekoviti sastojci meda se mogu uneti i pomoću aparata sa galvanskom strujom ili injekcijom. Prethodno se u medu uklanjaJu alergijske komponente, belančevine i polenova zrna.
U toku lečenja mogu se javiti sporedni efekti, kao što su kožne promene, osećaj težine u stomaku i povraćanje. U tom slučaju se terapija prekida.
Uspeh terapije zavisi od pravog izbora meda za određena oboljenja.
Kod infekcija gornjih disajnih puteva preporučuje se upotreba visokoplaninskog meda, od vranilove trave, majčine dušice ili lipe, za infekcije bubrega i mokraćnih puteva, dobar je med od kestena, livadski i voćni med.
Za lečenje malokrvnosti najbolji je medljični med koji je bogat gvožđem i mineralnim materijama.
Za bolesti srca i koronarnih krvnih sudova, dobar je med sa većim sadržajem eteričnih ulja, kao što je od lavandule, valerijane i poljski, livadski med.
Za svakog bolesnika kod Kora se primenjuje apiterapija, pr-vo se pravi plan lečenja koji uključuje vrstu meda, doziranje, režim ishrane, trajanje lečenja i kombinaciju sa drugim pčelinjim proizvodima ili lekovima koji se već koriste.Cilj svake terapije na i ove je pre svega da vrati čoveku zdravlje i uspostavi narušenu ravnotežu u organizmu.
Med sadrži: od 75-85 odsto ugljenih hidrata (glukoza i fruktoza),
– saharozu najviše do 5 odsto, medljični do 10 odsto,
– vode 18, odnosno 20 odsto,
– mineralnih materija 1 odsto, to su kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, mangan, fosfor, kobalt, sumpor, silicijum i gvožđe. Svetle sorte meda sadrže četiri puta manje gvožđa i dva puta manje bakra.
Od 24 elementa, koliko ih je prisutno u krvi, 22 elementa nađena su u pče linjem medu.
Do sada je otkriveno i 15 enzima.
Organskih kiselina ima oko 6. Najviše glukonske, jabučne, mlečne, limunske, vinske, ćilibarne i valerijanske. Pri zagrevanju meda, deo glukoze se raspada na mravlju i levulonsku kiselinu koja, u normalnim uslovima, ne sme biti u medu.
Aktivna kiselost (rN) varira od 3,2 do 4,5. Što je više mineralnih materija, kise-lost se pomera ka alkalnim vrednostima.
Belančevine i azotne materije nalaze se u minimalnim količinama, ali su vrlo bitne za organizam dece i starijih osoba.
Pčelinji med sadrži 17 amino kiselina nastalih iz nektara.
Lipidi su prisutni u malim količinama, zavisno od sadržine polena, a od vitamina B1, B2, B6 i nikotinska, folna, pantotenska i askorbinska kiselina. U manjim količinama nalaze se vitamini A, E i K.
Najveće količine vitamina C nalaze se u medu od nane.
Med sadrži i oko 50 aromatičnih supstanci koje mu određuju ukus.Do sada je u pčelinjem medu pronađeno više od 300 materija i to nije konačan broj.
MED POMAŽE KOD
– bolesti srca i krvnih sudova,
– bolesti organa za disanje
– bolesti organa za varenje,
– bolesti bubrega, mokraćne bešike i mokraćnih puteva
– oštećenja jetre, endokrinih i nervnih poremećaja,
– za povećanje imunološke zaštite organizma,
– lečenje malokrvnosti
– poznata je njegova primena u ginekologiji i dermatologiji.
Med se u svrhe lečenja ne može koristitn kada postoji osetljnvost prema medu nln kod osoba sa ogrannčenim unosom ugljennh hidrata – dijabetičara.
