Poslednjih godina sve češće slušamo o GMO hrani u svojim tanjirima – medu ljudima je odavno prisutan mit da na našim njivama raste genetski modinkovana soja, koja se često koristi i kao zamena za meso. Pored toga, društvenim mrežama odavno kruži “upozorenje” o tome da slatkiši koje uvozimo sadrže primese genetski modinkovanih sirovina. Koliko u tim mitovima ima istine, šta je zapravo GMO, koje su to najčešće genetski modifikovane kulture i kako njihovo konzumiranje može uticati na naše zdravlje?
Spoj nesrodnih organizama
Da bismo govorili o GMO hrani, prvo moramo znati šta su genetski modifikovani organizmi. To su svi organizmi, osim ljudskih, koji nastaju u laboratoriji, transgenom tehnologijom, i kod njih se nasledna informacija ne prenosi s roditelja na potomke, već s organizma na organizamava. U laboratorijama se često kombinuju potpuno nesrodni organizmi, ubacivanjem gena iz davaoca u nasledni osnov domaćina. Gen iz ribe može se ubaciti u paradajz, iz čoveka u goveče, onaj iz bakterije ubacuje se u kukujuz ili soju i slično. To izdvaja genetski modifikovane organizme od onih koji nastaju prirodnim putem.
Spas od korova
Organizmi se ne ukrštaju samo iz naučnih razloga. Poljoprivredne kulture mogu se oplemenjivati ukrštanjem, a GMO je uzeo maha na globalnom nivou, da bi se za kratko vreme stvorila potpuna otpornost uzgajane kulture na totalne herbicide ili štetočine. Radi se o tome da u klasičnoj poljoprivrednoj proizvodnji nekoliko godina zaredom ne možete uzgajati istu kulturu na istoj površini, jer u suprotnom dolazi do pojave korova. Rotacija useva, to jest plodored, preporučuje se upravo da bi se sačuvala plodnost zemljišta i izbegle bolesti, štetočine i korovi. Da biste uspeli da eliminišete štetočine a istovremeno sačuvate biljku, iz bakterije prisutne u zemljištu uzimate gen za otpornost na totalne herbicide ili štetočine i ubacujete ga u uzgajanu kulturu. Takvi postupci čine 99 odsto mutacija u poljoprivredi.
Postoji i drugi način
Takav način zaštite od štetočina možda bi mogao biti od pomoći na velikim površinama, ali da nema potrebe da se primenjuje u Srbiji. Kod nas je posed usitnjen i više od 90 odsto poljoprivrednih proizvođača kod nas ima maksimalno 10 hektara zemlje na kojima uzgaja kulture. Biljke se na tolikoj površini mogu sačuvati na drugi način, nema potrebe za upotrebom totalnih hebricida, a posebno ne za transgenom tehnologijom. U Srbiji je od 2009. godine zakonom zabranjen kako uzgoj tako i promet ne samo genetski modinkovanih organizama već i namirnica koje ih sadrže u procentu većem od 0,9 odsto.
Zakon – mrtvo slovo na papiru
Uprkos zakonskoj regulativi, profesor kaže da se GMO u Srbiji ipak može naći. Legalno ne bi trebalo da ga bude, ali istraživanja sprovedena poslednjih godina pokazuju da ga ima, kako na njivi tako i u prodavnicama. Na Poljoprivrednom fakultetu 2011. godine rađeno je pilot-istraživanje čiji su rezultati pokazali da u prodavnicama ima genetski modifikovanih organizama u zrnu. Četiri godine kasnije istraživanje je ponovljeno na širem uzorku – nije ih bilo u prodavnicama, ali jeste na njivi. Toga, dakle, ima, ali je nezakonito i trebalo bi tako da se tretira.
(Ne)moguća kontrola
S obzirom na to da GMO u Srbiji ne bi trebalo da postoji, zakon ne predviđa obeležavanje namirnica koje sadrže takve organizme. To znači da ni u jednom trenutku ne možete znati da li ih hrana u vašem tanjiru sadrži ili ne. Pre nego što je donesen zakon koji je na snazi, imali smo onaj iz 2001. godine koji je dozvoljavao promet GMO kultura, ali ne i njihov uzgoj. Četiri godine kasnije donesen je i pravilnik o obeležavanju takvih kultura, odnosno namirnica, koji danas nigde ne možete naći, a i ne sećam se daje ikada primenjen. Međutim, kako taj pravilnik nije stavljen van snage, to znači da imamo pravni osnov za obeležavanje GMO, iako je zabranjen. S druge strane, ovdašnji zakoni su neprecizni. Ranije se znalo ko šta radi, sada u zakonima samo stoji da je za kontrolu zadužen nadležni organ, koji se često naknadno formira pravilnikom.
GMO u tanjiru
GMO hrana u tanjiru nema nikakve koristi po zdravlje ljudi. To što se poboljšala otpornost kukuruza ili soje za naše zdravlje ne znači ništa u smislu poboljšanja hranljiviih vrednosti, ali može da znači zdravstveni rizik. Pojedina laboratorijska istraživanja sprovedena na životinjama pokazala da dugotrajno konzumiranje takve hrane može uzrokovati deformacije u digestivnom traktu, degeneraciju bubrega, kancerogene pojave, alergije, pad imuniteta, sterilitet, te povećanu smrtnost potomstva. Treba imati u vidu da postoje i istraživanja koja kažu da GMO hrana ne izaziva nikakve štetne posledice po konzumente, što ukazuje na to da je i nauka stavljena u službu određenih interesa i daje teško doći do prave i pune informacije.
Ono smo što jedemo
Činjenica je da ono što jedemo menja naš genetski materijal. Ako bismo svoju ishranu bazirali na namirnicama koje sadrže genetski modifikovane organizme, sigurno bi došlo do interakcije sa organizmom, ali ne može se predvideti kakva bi to interakcija bila. Zna se samo da se nasledni elementi iz hrane koju jedemo pojavljuju u našem organizmu, čime mogu da stupe u interakciju s našim naslednim materijalom, kao i sa našom telesnom florom i faunom.
Nema razloga za GMO
Imajući u vidu da GMO hrana nije korisna po zdravlje, a da može doneti štetu, profesora smo pitali zašto se uopšte razmatra mogućnost njenog uvoza. Zapadu nije bitno malo i ekonomski slabašno tržište Srbije, ali jeste moćno tržište Rusije, do kog se, zasad, lakše stiže preko naše zemlje. Svetska trgovinska organizacija od nas traži da dozvolimo promet GMO kultura i namirnica jer jedino tako možemo postati njeni članovi. Ipak, mislim da ne postoji ni jedan jedini razlog da se dozvoli kako uzgoj GMO kultura tako i njihov promet. Zašto bi naša zemlja, koja važi za najvećeg izvoznika konvencionalne soje posle Italije, izvozila takvu soju na evropsko tržište a uvozila GMO soju? U širem ekonomskom kontekstu, neko bi možda našao razloge da se postupi po prohtevima Svetske trgovinske organizacije.
Ko mit pretvara u stvarnost?
Ako uzmemo u obzir da izvozimo konvencionalnu soju, da zakon zabranjuje uzgoj i promet GMO kultura, te da smo 2013. godine potpisali deklaraciju ‘Dunav soja’, kojom se obavezujemo da ćemo u prvi plan staviti proizvodnju konvencionalne soje, napisi o tome da uzgajamo i jedemo samo GMO soju trebalo bi da budu samo mit. S druge strane, iskustvo nam govori da se mitovi ostvaruju postizanjem monopola na tržištu. Jedina prednost transgene tehnologije je, jer ona u teoriji možda može da pojeftini proizvodnju, ali to važi za velike površine, i to je njena jedina prednost.
TEORIJA VS PRAKSA
Zakonom iz 2009. godine dozvoljen je transport GMO-a kroz Srbiju i primena isključivo u naučne ili medicinske svrhe. Zakon predviđa i vrlo strogu kontrolu za svaki zaseban GMO slučaj. Ministarstvo je u obavezi da s tim upozna javnost preko sredstava javnog informisanja koja imaju nacionalnu pokrivenost. Potom se održava javna rasprava, a zaključci se javnosti saopštavaju takođe preko sredstava javnog informisanja sa nacionalnom pokrivenošću.
