Celer nije samo hranljiva namirnica i začin prijatnog i jakog aromatičnog mirisa i ukusa, već i lekovita biljka vredna pažnje. Redovnim uzimanjem njegovog slatkog, mesnatog korena i debelih, sočnih lisnih peteljki mogu se ublažiti ili čak potpuno otkloniti mnoge zdravstvene tegobe.
Celer (Apium graveolens) je otporna dvogodišnja, 30 cm do 1 m visoka zeljasta biljka iz porodice štitarki. Samoniklo raste u slanim, vlažnim i močvarnim područjima Evrope, Azije, severne Afrike i Severne i Južne Amerike. Kod nas raste na vlažnim livadama, uz obale potoka i reka, puteve i ograde. Iz vretenastog i razgranatog korena samoniklog celera, koji druge godine postaje drvenast, najpre izrastu veliki i sjajni svetlo-zeleni listovi.
Perasto su razdeljeni i blago nazubljene ivice, a nalaze se na dugim peteljkama, skupljeni u uspravnu rozetu. Tek druge godine izraste uspravna i šuplja, jako razgranata stabljika, na kojoj se naizmenično nalaze tamniji zeleni listovi.
Celer cveta sitnim belim, žućkastobelim ili zelenkastobelim cvetićima, skupljenim u mnogobrojne male štitaste cvasti. Kod samoniklog celera cvasti se javljaju u kasno leto druge godine, a posle cvetanja razvijaju se plodovi – sitne smeđe ovalne semenke s pet svetlijih žlebova. Imaju blago gorak, ali prijatno aromatičan ukus. Nešto jači i aromatičniji ukus i miris imaju stabljike i listovi samoniklog celera, dok njegov koren ima gorak ukus i dosta neprijatan miris.
Biljka bogova podzemlja i afrodizijak
Celer je poznat još od najstarijih vremena. Kao začinsku biljku upotrebljavali su ga stari Egipćani još 2000 godina pre n.e. Njegovi ostaci pronađeni su i u Tutankamonovoj grobnici. Stari Grci upotrebljavali su listove celera za kićenje pobednika na igrama koje su se održavale učast boga Zevsa, a Homer ga je opevao u “Ilijadi” i “Odiseji”. Stari Rimljani su ga smatrali biljkom bogova podzemlja i upotrebljavali u pogrebnim svečanostima, za vence i za ukrašavanje grobova. Osim toga, stari Grci su koristili celer i kao lekovitu biljku, dok su stari Rimljani eksperimentisali s njim u kulinarstvu. Tokom srednjeg veka, celer je upotrebljavan kao lekovita biljka.
Celer za mršavljenje
Celer korenaš (Apium graveolens var. rapaceum) uzgojen je mnogo kasnije nego beli i zeleni celer, i nije korenasto povrće, kako mnogi smatraju. Kod celera korenaša nije reč o korenu, već zadebljaloj stabljici, na mestu gde se lisne peteljke spajaju s korenom. Iako se najčešće koristi kao začin, može se jesti kuvan ili sirov, kao i ostalo povrće.
Za razliku od divljeg celera, čija je prehrambena vrednost beznačajna, baštenski celer je vredna namirnica. Njegov slatki mesnati koren, kao i debele, sočne lisne peteljke, upotrebljavaju se kao začin i kao povrće. Kao začin se upotrebljavaju i semenke i listovi, iako imaju nešto slabiju aromu od semenki i listova divljeg celera.
Vrlo prijatan, aromatičan ukus miris celera potiče od eteričnog ulja čiji su glavni sastojci limonel, cimol, pinen i santalol.
U mesnatom korenu celera ima oko 0,1% eteričnog ulja, u lišću nešto više, a u plodovima čak 2,5-3% eteričnog ulja i oko 16% masnog ulja.
Iako je čitava biljka ukusna i hranljiva, postoje i neke razlike. Koren celera ima veću energetsku vrednost od listova, ali zato listovi sadrže veću količinu vitamina i minerala. Zbog takvog sastava i male energetske vrednosti, celer se smatra ne samo hranljivom, već i važnom dijetalnom namirnicom.
Lekovita svojstva i primena
DISAJNI ORGANI: smiruje kašalj i pomaže kod upale grla, upale pluća, bronhitisa i astme.
SRCE: podstiče rad srca, pomaže kod vodene bolesti i zastoja vode u telu.
KRV I KRVNI SUDOVI: čisti krv, smanjuje nivo šećera u krvi, podstiče cirkulaciju i snižava previsok krvni pritisak.
VARENJE: stimuliše apetit, otklanja smetnje u varenju i olakšava ga.
CREVA: podstiče rad creva,
pomaže kod nadutosti i gasova.
JETRA I ŽUČ: stimuliše bolji rad jetre i izlučivanje žuči, pomaže kod upale jetre, upale žučne kese i žučnih kanala, kod peska i kamena u žuči.
BUBREZI I MOKRAĆNA BESIŠKA: podstiče rad bubrega i izlučivanje mokraće, pomaže kod upale bešike i mokraćnih kanala, izbacivanja bubrežnog i mokraćnog peska i kamenca.
MUŠKE BOLESTI: pomaže kod lošeg pražnjenja bešike i zaostajanja mokraće zbog upale i uvećane prostate.
KOSTI I ZGLOBOVI: stimuliše izlučivanje vode i štetnih materija iz tela, pomaže kod reume, artritisa i gihta.
DUŠEVNE BOLESTI: pomaže kod nemira, nervoze i nesanice.
KOŽA:podstiče znojenje i tako snižava povišenu telesnu temperaturu.
CELER ZA MRŠAVLJENJE: odlična je dijetalna namirnica za mršavljenje.
Kućna apoteka
ČAJ OD CELERA
– 1 kašika korena celera ili 1 kašika listova i peteljki celera ili 1 kašičica semenki celera
– 2,5 dl hladne vode
Usitnjen suvi koren ili listove celera, ili zgnječene semenke celera, preliti hladnom vodom, kratko prokuvati i pokriveno ostaviti da odstoji 15 minuta. Tečnost procediti i toplu piti 2-3 puta dnevno, pre jela.
Odličan diuretik je i toplo mleko u kojem je kuvan celer.
SOK OD CELERA
Svež koren i lisne peteljke celera samleti, iscediti sok i uzimati 2-3 kašike dnevno, pomešan s malo vode ili sa supom.
Bolji je manji!
Kad se kupuje koren celera, prvo pravilo glasi – manje je više. Velike kugle u sredini su često šuplje i sunđeraste. Kad se kupuje celer lišćar, bolji je onaj svetliji, čije su stabljike i vrhovi veoma aromatični. Zato se dodaje salatama, na primer kuvanoj piletini začinjenoj prelivom od jogurta, uz malo limunovog soka, seckanih kapara i na četvrtine isečenih kuvanih jaja.
Koren celera brzo oksidiše, pa ga posle ljuštenja treba potopiti u vodu s limunovim sokom ili samo nakapati sokom. Posle toga s njim može da se radi zaista svašta.
Izbeljivanje lisnih peteljki
Sve do kraja 15 veka, samonikli ili divlji celer bio je jedini poznati. Početkom 16. veka počinje da se gaji u baštama, jer je tada mnogo prijatnijeg mirisa, a njegov koren krupniji i manje gorak. Iako je već sredinom 16. veka u Italiji uzgojen prvi kultivisani ili baštenski celer, srodan današnjem, kao začin i povrće u Evropi počinje da se gaji tek početkom 19. veka. Od tada je stvoreno mnogo različitih vrsta i sorti, a sve one potiču od samoniklog ili divljeg i jednogodišnje su biljke. Danas se celer gaji u tri osnovna oblika: beli celer, zeleni celer i korenasti celer.
Beli i zeleni uzgajaju se prvenstveno zbog debelih i mesnatih lisnih peteljki koje se mogu jesti i zelene, iako
su izbeljene mnogo slađe. Izbeljivanje peteljki najčešće se radi na starinski način: nagrtanjem zemlje ili obavijanjem vodootpornim papirom. Stvorene su i sorte čije se peteljke same izbeljuju, iako mnogi smatraju da je celer
izbeljen na starinski način mnogo ukusniji.
Deluje li kao insulin?
Celer nije samo začinska biljka i hranljiva namirnica, već i lekovita biljka vredna svake pažnje. Iako ga zvanična medicina retko koristi, u narodnoj medicini i danas se koristi kao vrlo efikasno lekovito sredstvo. U lekovite svrhe upotrebljavaju se svi delovi gajenog celera, koji je potpuno istisnuo iz upotrebe samonikli. Samo ponekad se listovi samoniklog celera upotrebljavaju kao začin za dijabetičare (za razliku od listova gajenih vrsta, listovi divljeg celera sadrže hormon koji ima slično dejstvo kao insulin). Redovnom upotrebom celera kao začina i hrane mogu se ublažiti ili čak otkloniti mnoge zdravstvene tegobe, pa često i nije potrebno uzimati sok ili čaj od celera. Osim toga, celer treba što češće jesti sirov, da bi se sačuvali vitamini i najbolje iskoristili hranljivi i lekoviti sastojci. Samo kod upale bubrega i u trudnoći ne preporučuje se uzimanje sirovog celera, već samo kuvanog i u manjim količinama.
