Iako u sastav meda ulaze belančevine, ugljeni hidrati, vitamini, minerali i druge materije neophodne za život, gljivice ne mogu da se razviju ni u jednom medu.
U vazduhu koji nas okružuje nalazi se mnoštvo spora gljivica. U uslovima pogodnim za njihov razvoj, to jest pri odgovarajućoj temperaturi i vlažnosti, spore se brzo razvijaju i obrazuju micelije. Ako se ovome doda i povoljna sredina za ishranu uslovi za razvoj gljvica postaju idealni. Zbog toga, pod uticajem plesni, proizvodi kao što su brašno, testenine, razne vrste slatka, džemova i sokova često poprimaju neobičan izgled, miris i ukus.
Jedna od namirnica koja je “imuna” na gljivice je med. U prilog tome podatak da je u piramidi u Gizi pronađena posuda sa medom ostavljena pre više od 3000 godina u kojoj je ovaj proizvod pčela imao nepromenjen miris. Osim toga vekovima se smatra da u prirodnom medu ne mogu da se razviju plesni. To su prvi uspeli naučno da dokažu ruski istraživači 1966. godine. Oni su različite vrste meda kontaminirali sa deset vrsta plesni i gljivica i tom prilikom uspeli da potvrde pozitivne efekte meda na ispitivane mikotične vrste. O efektu meda na rast gljivica ukazuju i najnoviji radovi naučnika koji su ispitivali različite vrste meda.
Bez obzira na to što u sastav meda ulaze belančevine, ugljeni hidrati, vitamini, minerali i druge materije koje su neophodne za život, micelije ne mogu da se razvijaju ni u jednom medu. To je svakako najbolji dokaz da med sadrži materije koje imaju ne samo antibakterijske već i antimikotičke osobine.
Kada, međutim, govorimo o efektu meda na rast gljivica moramo da spomenemo i istraživanja naučnika koji su došli do zaključka da med ima slabije dejstvo na gljivice nego na bakterije i to bi trebalo da se ima na umu kod primene meda u terapiji.
Antimikrobnu aktivnost lokalnog manuka meda i drugih vrsta, odnosno osetljivost dermatofita, ispitivati su na Novom Zelandu. Med su testirali prema sojevima dermatofita koji su predstavljali kliničke izolate kod ljudi obolelih od tinee corporis (gljivična bolest neobraslih delova kože koja se manifestu)e u vidu crvenih žarišta u obliku pravilnog kruga sa uzdignutim, infiltriranim i ljuskavim ivicama i središnjom regresijom). U tretmanu ovog oboljenja korišćen je med koji je imao prosečne vrednosti za vodonik peroksid i manuka med koji je imao relativan nivo neperoksidne antibakterijske aktivnosti.
Rezultati su pokazali da dermatofite mogu da budu osetljive na aktivnost meda, što predstavlja ogroman napredak i ima veliki značaj u lečenju ove bolesti.
Poznati su, osim toga, slučajevi da se medom uspešno leče pacijenti koji imaju probleme mikotičke (gljivične) etiologije kako na telu tako i na glavi. Med ne samo da omakšava kožu več ima i antimikotično dejstvo a istovemeno jača kožu i obogaćuje glikogenom mišićni sloj koji se nalazi ispod nje.
Napomenimo ovom prilikom da preparati na bazi meda i propolisa veoma uspešno mogu da se koriste i kod seboreične kože, ali je neophodna upornost.
RECEPTI
Medni melem
– Svakog dana namažite obolelo mesto medom, sačekajte 1-2 sata i isperite mlakom vodom.
SAVET PLUS
Efekat meda se pojačava sa tinkturama plodova i lekovitog bilja. Tako crna ribizla i borovnica, uz ostalo, blagotvorno deluju zahvaljujući fitocidima i na gljivice uzročnike dizenterije i difetije.
Lek za želudac i creva
Kašiku runolista prelijte sa 250 ml vrele vode, sačekajte 30 minuta, procedite i dodajte kašiku meda (najbolje livadskog). Pijte 3 puta dnevno po 2 kašike, a ako je smanjena kiselost uzimajte 2 sata pre jela.
NAPOMENA! Ova tinktura se koristi za želudačno-crevne bolesti nastale zbog prisustva mikoza.
