Hrom je mineral koji učestvuje u brojnim funkcijama organizma, ali glavni zadatak mu je pravilno funkcionisanje insulina. Minerali predstavljaju esencijalne nutrijente, po strukturi neorganska jedinjenja. Veoma su važni za zdravlje, pa ih organizmu obezbeđujemo putem hrane. Njihov nedostatak izaziva patološke promene i simptome bolesti.
Iskoristljivost pojedinih minerala u organizmu zavisi od više faktora: koliko ih u kom hemijskom obliku ima, gde i kako deluju, u kakvoj su interakciji sa ostalim nutrijentima…. Smatra se da je za normalno funkcionisanje organizma potrebno bar 18 minerala. Oni ulaze u sastav tkiva, kostiju, krvi… i održavaju normalne funkcije ćelije, ulaze u sastav enzima, moduliraju aktivnost proteina, prenose signale, a imaju i imunomodulatornu ulogu. Za normalno funkcionisanje organizma neophodan je optimalan unos mikronutrijenata i makronutrijenata, što podrazumeva adekvatno balansiranu ishranu.
Hrom pripada drugoj grupi minerala – mikroelementima. U organizmu ima 1,7 mg hroma. Široko je rasprostranjen u hrani biljnog i životinjskog porekla.
Uloge hroma u organizmu
Hrom učestvuje u mnogobrojnim funkcijama u organizmu, ali najvažnija je pravilno funkcionisanje insulina (hormon odgovoran za sniženje nivoa gliikoze u krvi, koji luči pankreas), jer stimuliše količinu i aktivnost njegovih receptora. Hrom se resorbuje na nivou tankog creva, a izlučuje se putem bubrega.
Nedostatak hroma izaziva hiperglikemiju (povišen nivo glukoze u krvi), netoleranciju na glukozu, a suficit, tj. prekomeran unos – slabu toksičnost trovalentnog hroma. Prihvatljiv dnevni unos iznosi 30 mcg do 100 mcg.
Neke osobe imaju male količine hroma u organizmu. To su uglavnom starije osobe; sportisti, koji su vrlo aktivni; oni što konzumiraju veće količine prerađenih ugljenih hidrata…
Pojedina naučna istraživanja vršena na obolelima od dijabetesa tipa 2 opravdavaju ulogu hroma u sniženju nivoa glukoze, a široko je korišćen i među sportistima, posebno bodi-bilderima, kojima pomaže u povećanju mišićne mase.
Naučna saznanja ukazuju ulogu koju hrom ima u snižavanju nivoa ukupnog holesterola, što sprečava bolesti srca i krvnih sudova. Budući da pomaže insulinu u snižavanju nivoa glukoze u krvi, hrom indirektno snabdeva ćeliju energijom nastalom metabolizmom glukoze, sprečavajući napade gladi kod osoba s restriktivnim režimom ishrane. Osim toga, hrom je zaslužan i za bolje iskorišćavanje masti u organizmu, učestvuje u metabolizmu proteina i ugljenih hidrata.
Loša ishrana crpi zalihe hroma
Iako je široko rasprostranjen u hrani, odrasle starije osobe apsorbuju svega 2% unetog hroma, mada i loša ishrana može rezultirati nedostatkom tog minerala. Zemljište tretirano hemikalijama siromašno je hromom. Količina hroma u većini obrađene hrane vrlo je mala, a konzumiranje procesuiranog šećera stimuliše potrošnju hroma, pa se generalno može reći daje deficit hroma najviše povezan s kvalitetom hrane – prvenstveno sa šećerom i stepenom prerađenosti ugljenih hidrata. U trudnoći se potrebe za hromom ne smanjuju, ali opada nivo tog minerala. Stanja koja takođe mogu crpiti zalihe hroma jesu pojačana fizička aktivnost, infekcije, psihičke traume i stres. Antacidi koji se koriste za neutralizaciju stomačnih tegoba takođe mogu sniziti nivo hroma u organizmu.
Izvori hroma i suplementi
Primami izvor hroma jeste hrana, jer se on tako najlakše resorbuje.
Glavni izvori hroma jesu: morska hrana, jabuke, brokoli, ječam, kukuruz, mekinje, govedina, jaja, orašasti plodovi, paradajz, pasulj, jestive pečurke, a posebno bele semenke. Ukoliko postoji indikacija za dodatnim unosom, treba uključiti i suplemente, naravno, uz konsultaciju s lekarom. Kao najpoznatiji suplement -hrom se primenjuje u obliku hrom-pikolinata, koji se u preparatu može naći sam ili u kombinaciji s drugim mineralima (najčešće hrom-selen). Suplementaciju hromom treba da izbegavaju osobe s niskim nivoom glukoze u krvi, jer ga taj mineral dodamo snižava, te može doći do hipoglikemije. Doza i potrebe usklađuju se prema indikacijama i preporuci lekara i farmaceuta.
Dijetetski suplementi na bazi hroma preporučuju se dijabetičarima kao dodatak postojećoj terapiji, zatim gojaznim osobama, sporostima i fizički aktivnijim ljudima, srčanim bolesnicima u fazi oporavka posle infarkta, kao i onima koji se nepravilno hrane.
