Sistematsko snižavanje temperature može da blokira mehanizme za lečenje organizma.
Iako je povišena telesna temperatura jedan od najčešćih čovekovih zdravstvenih problema, istovremeno se od
nje najviše i plaše, kako pacijenti tako i roditelji male dece.
Taj stav nije nov; u Bibliji se kaže da je povišena telesna temperatura Božija kazna ljudskoj vrsti. Međutim, u 17. veku, čuveni lekar Svdenham začinje novo naturističko poimanje povišene temperature, objašnjavajući da je temperatura “mašina koju priroda daje telu kako bi pobedilo svoje neprijatelje”. Ova mašina u nekim slučajevima ume da zataji usled preterane upotrebe sredstava za snižavanje temperature.
Vredi se podsetiti da se u stara vremena smatralo da temperatura počinje da prolazi sa pojavom lize (grčki termin koji može da se prevede kao “lomljenje”), odnosno kada počinje obilno znojenje.
Zbog toga znojenje znači zaokret (savijanje) u procesu snižavanja temperature. Na prvom mestu, treba da se zna da je temperatura, u većini slučajeva, ne samo benigna, nego da je korisna kako bi se bolest brže i lakše razvila. Veoma mali broj slučajeva groznice može doneti teške posledice.
Uglavnom, povišenu temperaturu treba da shvatamo kao prijateljski proces, i što se brže i umerenije odvija, to je bolje po organizam. Sistematsko zaustavljanje temperature trenutno poboljšava stanje osobe, ali može da blokira mehanizme ozdravljenja koje je organizam pokrenuo.
Iako se većina procesa povišene temperature pokrene zbog infekcije, treba biti svestan da temperatura čini deo širokog kompleksa simptoma akutnih bolesti, bilo koji da je njihov uzrok. Postoje groznice koje se javljaju zbog traumatizma, upala koje nisu infektivne, tumora, toplotnih udara, lekova, itd.
Temperatura kod dece je mnogo češća nego kod odraslih ili starih osoba, a upravo ona izaziva najveći alarm kod roditelja, te se tretira, pre zbog majčinog insistiranja nego iz objektivnih medicinskih razloga.
Homeotermija
Ljudsko biće je homeotermičko biće, odnosno, mora da održava temperaturu u uskom okviru izvan kojeg ne može da preživi.
Temperatura je jedna od vitalnih konstanti od posebnog značaja za telesnu ravnotežu. Primećujemo da se u skladu sa razvojem živih bića raspon telesne temperature na kojoj ona mogu da opstanu smanjuje, varirajući kod ljudske vrste između 35,5 i 42°C. Telo podiže temperaturu tako što proizvodi toplotu i smanjuje je rasipajući je u sredini koja ga okružuje pomoću jednostavnog mehanizma širenja krvnih sudova kože, koji dopuštaju da krv lakše dođe do površine i rashladi se ambijentalnom temperaturom. Znojenje je drugi način propuštanja toplote koji se pokreće kada se prethodni pokaže nedovoljnim. Da bi se ova konstanta održala, telesna temperatura mora da bude viša od temperature životne sredine. Da bi se temperatura tela povećala, koža se ježi, postaje bleda, kao posledica sužavanja krvnih sudova; ovi mehanizmi šalju krv u unutrašnjost, gde se bolje zagreva i štiti. Takođe može doći i do drhtavice koja, putem malih mišićnih kontrakcija postiže proizvodnju energije i podizanje temperature.
Temperatura čoveka, međutim, tokom dana nije potpuno ista, odnosno, najniža je rano ujutru, a najviša sredinom popodneva; delimično se poklapa sa snom i budnim stanjem. Isto tako povišena telesna temperatura nastaje pod uticajem biološkog ritma, najčešće počinje da raste sredinom popodneva, da bi dostigla maksimum oko ponoći ili nešto kasnije.
Povišena temperatura se javlja usled rasta praga centara za regulisanje koji se nalaze u nervnom sistemu. Ovaj centar za termoregulaciju dobija informacije posredstvom brojnih termičkih receptora koji su rasprostranjeni kako po površini tela tako i u unutrašnjim tkivima. Porast temperature izaziva povećanje hemijskih i metaboličkih reakcija tela i potrošnje kiseonika, sa ciljem da se ono suoči sa bolešću. Drugim rečima, kada želimo da skuvamo pasulj, moramo bolje da zagrejemo lonac; isto se dešava sa telom, na povišenpj temperaturi, bolesti se bolje „kuvaju”.
Supstance koje izazivaju povišenu temperaturu
Identifikovano je nekoliko supstanci koje prilikom oslobađanja izazivaju povišenu temperaturu. Pored endotoksina, bakterioloških pirogena i prostaglandina E, najznačajniji je interleukin 1, izlučen nizom belih ćelija poput monocita, makrofaga, limfocita T i K, itd. Interleukin 1 stimuliše koštanu srž da stvara leukocite, povećava odbrambenu aktivnost i inhibira rast bakterija pomoću indirektnih mehanizama. Osim toga, pomaže prepoznavanje određenih imunoloških ćelija, koje se posebno bore protiv mikroba uzročnika infektivnog procesa koji traje i povećava oslobađanje supstanci koje deluju antivirusno, poput interferona.
