Deset miliona odraslih Evropljana ima dijagnozu atrijalna fibrilacija i to je najčešća vrsta poremećaja srčanog ritma, koja se teško leči i često ima smrtan ishod.
Atrijalna fibrilacija (AF) najučestalija je srčana aritmija u kliničkoj praksi. Očekuje se da broj obolelih od ove bolesti do 2030. godine poraste na 14 do 17 miliona ljudi u Evropi. Ova aritmija odlikuje se ubrzanim i potpuno nepravilnim pulsom, krv se ne ispumpava kompletno iz pretkomora i stvaraju se ugrušci, koji, ako dospeju u mozak, prekidaju cirkulaciju i izazivaju moždani udar. Kako se ova aritmija može lečiti novom, minimalno invazivnom hirurškom metodom.
Kako se leči atrijalna fibrilacija?
Ako se ne leči, atrijalna fibrilacija čak pet puta povećava rizik od šloga, a znatno je visok i rizik od srčane slabosti.
Posledica atrijalne fibrilacije jeste nedovoljno pumpanje srca, pa, ako se ne leči, bolest neminovo dovodi do propadanja srčanih funkcija, iako su lekovi prvi izbor za lečenje, klinička istraživanja pokazuju da polovina svih pacijenata sa simptomima atrijalne fibrilacije ne reaguje na njih. U takvim slučajevima moguće je atrijalnu fibrilaciju lečiti savremenim, minimalno invazivnim hirurškim metodama – kateterskom ablacijom. Ova vrsta lečehja spada u domen elektrofiziologije. Invazivna, ili možda bolje interventna elektrofiziologija grana je kardiologije koja se bavi dijagnostikom i lečenjem poremećaja ritma, pre svega tahikardija (ubrzanog rada srca), primenom kateterske ablacije. U širem smislu interventna elektrofiziologija bavi se i lečenjem bradikardija – usporenog rada srca – implantacijama vodiča srčanog ritma.
Kakav postupak podrazumeva kateterska ablacija i gde se izvodi?
Kateterska ablacija je intervencija u okviru koje se posebnim kateterima, kroz krvne sudove uvedenim u srčane šupljine, eliminiše deo srčanog tkiva u kome nastaje aritmija. Danas je u slučaju većine tahikardnih poremećaja ritma moguće uraditi katetersku ablaciju.
U kojim je slučajevima najkorisnije primeniti ovu proceduru?
Ova procedura je u principu indikovana kod bolesnika koji imaju česte, uporne i simptomatske napade tahikardije i ne reaguju dobro na terapiju antiaritmijskim lekovima.
Da li je procedura rizična i bolna za pacijenta?
Iako sve ove procedure nose neki rizik, on nije isti u slučaju svih vrsta ablacije. Ipak, treba reći da i usled najkompleksnijih zahvata – ablacije atrijalne fibrilacije ili ablacije ventrikularne tahikardije kod bolesnika sa strukturnim oboljenjem srca (najčešće preležanim infarktom miokarda) – rizik od potencijalnih komplikacija nije visok, dok je rizik od komplikacija opasnih po život veoma nizak. Međutim, treba napomenuti i to da tokom kateterske ablacije bolesnik u slučaju lečenja pojedinih aritmija može osetiti manji bol u grudima.
Koliko je uspešno lečenje aritmija kateterskom ablacijom?
Procenat uspešnosti kateterske ablacije razlikuje se usled različitih poremećaja ritma – od 55-60% u slučaju dugotrajne perzistentne atrijalne fibrilacije do 98% kad je reč o određenim vrstama tahikardije. Uspešnost kateterske ablacije posebno je porasla u lečenju atrijalne fibrilacije, najčešće aritmije u našoj kliničkoj praksi, zahvaljujući primeni novih tehnologija, kao stoje kriobalon-kateterska ablacija, 3D maping, primena katetera s irigacijom i slično.
Šta se dešava s pacijentima kod kojih ne uspe lečenje kateterskom ablacijom?
Bolesnike kojima kateterska ablacija nije uspela, a kod kojih postoji poremećaj ritma što nije opasan po život – lečimo antiaritmijskim lekovima, koji su nekad nakon ablacije efikasniji nego pre nje. Kod bolesnika s aritmijama opasnim po život, nezavisno od uspeha kateterske ablacije, neophodna je ugradnja implantabilnog kardioverter-defibrilatora, aparata sličnog pejsmejkeru, koji prepoznaje opasnu tahikardiju i prekida je posebnom stimulacijom srca ili manjim elektrošokom.
Da bi lekar samostalno, bezbedno i uspešno mogao da primenjuje katetersku ablaciju, potrebno je duže usavršavanje. Nakon završene specijalizacije interne medicine i supspecijalizacije kardiologije potrebno je minimalno dve godine dodatnog usavršavanja u centrima u kojima se ova metoda radi u velikom obimu. Odlučujući faktor je da lekar na usavršavanju ima priliku da samostalno, a pod nadzorom iskusnog elektrofiziologa, radi što veći broj intervencija – optimalno više od 100 godišnje.
