Nekada su naši stari obavezno sušili voće za zimu, isto kao što su pravili zimnicu. Suvo voće nizalo se na vence ili pakovalo u papirne kese i kutije i tako poklanjalo. Tada su se drugi slatkiši manje jeli, naročito deca, velika radost za njih je bilo prirodno suvo voće. U Nemačkoj trend sušenja voća sve više uzima maha. Stariji neka se podsete kako to izgleda, a mlađi mogu da nače. Naše domaće voće je odličog kvaliteta i šteta je to ne iskoristiti i zaobići uvozno voće.
“Sušenje voća može se izvodi u rerni ili specijalnom aparatu za sušenje”, objašnjava Ursula Lang, jedna od brojnih Nemica koje su ponovo počele da se bave ovim „bakinim aktivnostima”. „Nažalost, danas se ne poseduje neko veliko znanje o sušenju voća”, nastavlja Ursula. „Pritom, ova aktivnost ne oduzima mnogo vremena, a dobijeno suvo voće može dugo da stoji i odlično se primenjuje u raznim jelima i desertima.” Za početak, dovoljna je rerna i rešetka u njoj (naročito ako imate šporet na drva. Na struju bi to bilo već skupo). Treba imati na umu da se voće prilikom sušenja skupi i često izgubi i do polovine volumena. Za manje komade je potrebna rešetka sa gušćim proredom, u obliku čvršćih mrežica. Sušenje voća u komadu zahteva dosta vremena. Zato je bolje da se voće, kao što su: jabuke, kajsije, šljive itd. osuši, pa naseče na prstenove, kriške ili komade. „Kako isečeni delovi voća ne bi potamneli, prethodno ih treba potopiti u hladnu slanu vodu -jedna kašika soli na litar vode ili kuvati u zaslađenoj vodi. Umesto soli može sirce. Takođe se limunov sok može direktno nakapati na isečena mesta”, zaključuje Ursula. Isitnjeno voće se potom poreda na rešetki za sušenje, a ukoliko je veoma sitno, ispod se stavi pek papir.
U rerni se voće suši na temperaturi od 50-70°C. Pri tom je važno da vratanca na rerni ostanu odškrinuta (podmetne se varjača), kako bi vlažan vazdufh mogao da izađe. Vreme sušenja prilično varira, u zavisnosti od sadržaja vode i veličine namirnica. Stoga se voće mora proveravati na svakih pola sata. Znak da je voće gotovo jeste kada se zaseče sa deblje strane i ništa više ne „curi”. Posle hlađenja, voće se čuva u papirnim kesama, čašama, metalnim ili plastičnim kutijama, na hladnom mestu. Po pravilu se suvo voće može koristiti godinu dana. Naravno, povremeno treba proveravati da se ne stvara buđ (ako niste dovoljno osušili).
U tradicionalno voće za sušenje spadaju šljive. One se suše u velikim količinama i predstavljaju idealan sastojak u slanim i slatkim jelima. Savet stručnjaka glasi da šljive treba brati tek kad su potpuno zrele, a i tada sušenje traje nekoliko sati. Naše sitne šljive “madažrke” su odlične za sušenje. Mogu se sušiti i sa košticama). Još više vremena zahtevaju prepolovljene kajsije i breskve – oko dan-dva. Ursula Lang je proverila da se ovako prepolovljene voćke suše preko noći, a kada se naseku na tanke kriške, mogu se osušiti za nekoliko sati.
Omiljeno sušeno voće jesu i jabuke i kruške: „Ipak, moj apsolutni favorit je sušena lubenica”, kaže Ursula. „Njen ukus je jedinstven – sočan i sladak!”
Sušenje jabuka i krušaka
Voćejoprati, izvaditi koštice i sa ili bez ljuske, naseći na tan-tiće kao za čips, ili kockice za aromatičan čaj, ili prste-za kolače. Sušiti u rerni, na 70°C. Najbolji ukus imaju aromatične, blago kisele jabuke i čvrste kruške.
