Dijabetes je bolest poznata od davnina; svest o postojanju ove bolesti seže do samih početaka bavljenja medicinom. Prvi lekari opisuju je kao bolest slatkog urina, što nam ukazuje na rudimentarni sistem ovog doba u sferi određivanja nivoa šećera u mokraći koji se sastojao u proveri ukusa.
Dijabetes je povezan i sa modernim načinom života, jer iako se radi o bolesti koja se pojavljivala i u mnogo ranijim periodima, ipak se mora primetiti da je broj obolelih u razvijenim zemljama mnogo veći nego u onima koje su tek u razvoju. Ova okolnost je dovela da lekari i istražitelji istražuju faktore koji dovode do ovakve bolesti. Na prvo mesto se stavlja ishrana, zatim druge higijenske aktivnosti, kao što su telesno vežbanje ili izloženost zagađenoj sredini. Smatra se da su navedeni uzroci jedni od onih koji imaju odlučujući uticaj na pojavljivanje dijabetesa.
Dijabetes melitus (termin ‘mellitus’ je latinskog porekla i znači sa ukusom meda a vezan je za ukus urina, pređašnje spomenut) je bolest endokrinog sistema koji utiče naročito na pankreas. Pankreas se nalazi u stomačnoj duplji, iza želuca, a sastoji se od ćelija nazvanih ‘Langerhansova ostrvca’ koje luče hormon insulin. Njegova funkcija sastoji se u omogućavanju ćelijama da izvuku energiju koju sadrže molekuli glukoze. Glukoza predstavlja osnovno gorivo za organizam, koje bez posredstva insulina ne može biti iskorišćeno. Problematika dijabetesa se sastoji u tome što prekomerni nivoi šećera dovode do lezija ili degradacije telesnih tkiva, a naročito krvnih sudova, te je cirkulacija nesumnjivo najugroženiji sistem osoba koje pate od dijabetesa.
VRSTE DIJABETESA
Postoje dve osnovne vrste dfjabetesa:dijabetes koji se javlja kod odraslih osoba ili tip II i juvenilni dijabetes,
tj. tip I. Juvenilni dijabetes je svakako taj koji ima goru prognozu, mada, na sreću, uz adekvatnu kontrolu, ovakve osobe mogu voditi praktično normalan život i doživeti duboku starost.
Obično se javlja u periodu između osme
i petnaeste godine, i to veoma naglo, pa je neophodna hospitalizacfja, što za posledicu ima strah kako obolele osobe, tako i cele porodice. Ova bolest je relativno nestabilnog karaktera, a njenu kontrolu podrazumeva upotreba insulina, s obzirom na to da pankreas postepeno luči sve manje instllina sve dok se potpuno ne iscrpe svi kapaciteti, pa konačno i prestane da obavlja ovu funkciju.
Sumnja se da kod ovog tipa dijabetesa dolazi do uništavanja ćelija pankreasa usled reakcije autoimunog sistema. Dijabetes tip I javlja se kod jednog na svakih deset dijabetičara. S obzirom na to da se javlja kod tako mladih osoba, veoma im je teško objasniti važnost životne higijene u kontroli razvoja ove bolesti. Veoma je komplikovano da jedan adolescent razume da ne može da popije nekoliko piva, da mora da kontroliše sve vežbe koje obavlja, kao i da mu je potpuno zabranjeno unošenje rafnisanih šećera.
Mnogo češći dijabetes je tip II koji se javlja kod odraslih osoba, i to u periodu između trideset i četrdeset godina (pa čak i kod osoba preko pedeset i više godina), a on je u tešnjoj vezi sa navikama ishrane. Devedeset odsto osoba sa dijabetesom tipa II ima višak kilograma ili su gojazne, te se može zaključiti da je prekomerno unošenje hrane jedan od najvažnijih faktora koji doprinosi nastanku ove bolesti. Međutim, mora se opovrgnuti rašireno verovanje da se dijabetes javlja kod osoba koje su tokom celog života prekomerno unosile slatkiše i šećere, jer između toga i samog oboljenja ne postoji direktna veza. Činjenica da devet od deset dijabetičara ima višak kilograma navodi na pretpostavku da su tokom života unosili veće količine šećera, masti i brašna nego ostali.
Lečenje insulinom i drugim lekovima
U terapiji koja se ne zasniva na prirodnoj medicini, postoje dve velike grupe lekova: lekovi koji se uzimaju oralnim putem, to jest oni koji se primenjuju u slučajevima dijabetesa tipa II u prvim fazama bolesti i insulin koji je je obično genetski modifikovan da bi se učinio što sličniji humanom insulinu.Svim ovim klasičnim terapijama pridružuju se i ostale dopune, kao što je dijetetsko vlakno koje može pomoći u redukciji apsorpcije glukoze u crevima, a pogoduje u oba tipa dijabetesa.
Dijabetes tip II u prvim fazama tretiran je tabletama kojima se stimuliše funkcionisanje pankreasa. Medjutim, nakon određenog vremena, javlja se otpornost organizma na ove tablete, pa je neophodno uvođenje insulina u terapiju. Ovaj prelazak sa tableta na insulin je veoma težak za pacijenta, s obzirom na to da verovatno više nikad stanje neće moći da bude vraćeno u pređašnje.
Terapija dijabetičara nikada ne sme biti naglo prekinuta jer može doći do javljanja ozbiljnih komplikacija, naročito ukoliko se radi o insulinu. Na progresivan način se redukuje, sa nadom (koja je ponekad iluzorna) da će terapija konačno biti nepotrebna.
