Vlašac je višegodišnja začinska biljka koja se upotrebljava još od ranog srednjeg veka. Potiče sa severa, iz Kanade i Sibira. U narodu je poznat i kao luk drobnjak ili ptičji luk. Uzgaja se ili raste samoniklo. Ispod zemlje se nalazi duguljasta lukovica tanke ljuske iz koje izbijaju gusti, šuplji, cevasti listovi sivozelenkaste boje, visoki 15-45 cm. Od maja do jula cveta crvenkastim ili ljubičastim poluloptastim cvetovima. Raste samoniklo u velikom broju uz obale reka, na vlažnim livadama, od proleća do jeseni. Po intenzivnom mirisu je prepoznatljiv izdaleka. Za razliku od ostalih vrsta luka, kod vlašca se koristi samo seckani list, a lukovicu s lišćem možemo i da presadimo i da vlašac, ako ga zaštitimo od mraza, koristimo svež tokom cele godine. Ukus mu je finiji i aromatičniji, manje je ljut od luka ili praziluka. I u hemijskom sastavu ima razlike: luk vlašac je bogat beta-karotenom (3,4 mg/100 g) i vitaminom A (0,56 mg/100 g), što nije slučaj s crnim i belim lukom. Pošto je bogat vitaminima A i C, deluje antibakterijski, p-boljšava apetit i varenje, snižava krvni pritisak i holesterol u krvi. Takode sprečava zadržavanje vode u tkivima.
Vlašac u kuhinji
Njegova upotreba kao začina ili dodatka raznim jelima vrlo je široka: od salata, variva i čorbi do namaza. Sveže naseckan vlašac dodajte jelima od jaja, salatama, posebno onoj od krompira, mekanim sirevima, čorbama itd. Specifičan ukus daje jelima od jaja (omlet), paštetama i raznim vrstama variva od povrća, kao i sosovima na bazi jaja, pavlake i sira (sir i pavlaka s vlašcem) ili jogurta. Vlašac je i sastavni deo začinskih mešavina, pa je tako i obavezan sastojak francuskog “fines herbes”. Odlično se slaže sa renom, peršunom, krasuljicom i estragonom. Kod kuvanja ga dodajte na kraju, jer brzo gubi aromu.
