Mak
Mak je jednogodišnja biljka koja ima ružičaste, bele, žute, narandžaste, crvene ili ljubičaste cvetove. Zrela čaura spolja je naborana, a unutar nje se nalazi nekoliko odeljaka koji sadrže stotine semenki. Semenke su sićušne, bubrežastog oblika, orašastog ukusa i hrskave teksture. Mogu biti smeđe, sivoplave i žute boje. Ulje maka dobija se hladnim ceđenjem sirovog semena i jestivo je kao i svako drugo semensko ulje.Najraniji zapisi o upotrebi maka potiču iz Mesopotamije, gde se koristio u medicinske svrhe, ali je bio poznat ikao “biljkaveselja”. Atletičari stare Grčke pre takmičenja pili su napitak od vina, maka i meda, za zdravlje i snagu. Mak se može koristiti i za opuštanje mišića, protiv bolova, za iskašljavanje i lečenje grčeva u stomaku. Minerali i vitamini maka ublažuju razdražljivost, stres, popravljaju koncentraciju i raspoloženje. U narodnoj medicini mak se koristio za dobijanje opijuma koji su lekari koristili za umirenje bolova, ali su ga, nažalost, mnogi i zloupotrebljavali. Mak koji je u slobodnoj prodaji ne sadrži alkaloide, jer je seme osušeno.
Zrele semenke pitomog maka sadrže vrlo malu količinu alkaloida, a morfina u njima uopšte nema. Osim kao hrana,semenke se koriste kao blago sredstvo protiv nemira, nesanice i za umirenje.
RECEPT: Uzeti 2 kašike maka, 1 dl mleka i 12 kašičice meda.Mlevene semenke maka preliti ključalim mlekom, ostaviti da odstoji 10-15 minuta, dodati med pa uzimati 2-3 puta dnevno.
Majoran
Potiče iz Indije, odakle se ova začinska biljka proširila najpre po Evropi, a zatim i širom sveta. S lakoćem ga možemo gajiti u svojoj bašti. Osim pitomog, u kontinentalnim područjima može se pronaći i samonikli divlji majoran, poznat i pod imenom vranilovka ili mravinac, dok u Sredozemlju raste i primorski mravinac, poznatiji kao origano.Kod nas je majoran najpoznatiji kao začin za variva, dok su stari Grci verovali da zeleni delovi majorana potopljeni u vino povećavaju ljubavnu moć. Majoran deluje kao stomahik i diuretik, podstiče znojenje i ublažava bolove kod upale nerava. Ima protivgljivično, antioksidativno i baktericidno dejstvo, pa sprečava upale. U obliku ulja za masažu pomaže kod reumatskih bolesti, uganuća i iščašenja, kao i kod grčevitog kašlja i astme. Eterično ulje majorana koristimo kod depresije, smetnji u varenju, glavobolja nervnog porekla i migrene, a mast za lečenje kijavice, prehlade, nazeba i sluzokože nosa.
RECEPT:
Uzeti kašiku svežeg soka od majorana, kašiku svežeg soka od nane, kašiku svežeg soka od žalfije, 100 g voska i 200 g svinjske masti ili lanolina. Iscediti sok iz biljke i dobro pomešati sa otopljenom svinjskom mašću i voskom, pa kratko kuvati, dok prestane da izlazi para.Čuvati u odgovarajućoj ambalaži.Mazati sluzokožu nosa kod jakih kijavica i prehlada.
Biber
Biber je najčešći i najviše upotrebljavan začin. Njegova primena u kulinarstvu ograničena je jeđino maštom, jer se ukus bibera slaže s mnogim namirnicama i u bezbroj kombinacija. Za razliku od mnogih začina koji dominiraju ukusom i zapravo daju smernice jelu, biber najčešće ne preuzima glavni ukus, već je poseban upravo po tome što ističe osnovni ukus namirnica. Rado se koristi u kuhinjama na svim kontinentima, u toplim i hladnim predjelima, supama, glavnim jelima, desertima, salatama i koktelima. Kao i so, biber je oduvek bio skupocen začin.Njime se zapadno od Indije trgovalo gotovo četiri milenijuma.Tokom svih tih godina bio je predmet trgovine, imao je značaj i kao novac, a bio je toliko vredan da se zrno izgubljeno na podu tražilo kao da je biser. Kao začin se koriste suvi plodovi bibera, koji se na tržištu pojavljuju kao crni, zeleni ili beli biber, zavisno od vremena berbe i načina obrade. U narodnoj medicini njime se leče povišena temperatura, upala grla, mučnina, vrtoglavica, zastoj mokraće, reuma i artritis.
RECEPT:
Uzeti 4-6 zrna bibera, 2,5 dl vode i 1 kašiku meda. Ignječena zrna bibera preliti ključalom vodom, pokriveno ostaviti da odstoji 15-20 minuta, pa procediti.Čaj zasladiti medom i uzimati 2 puta na dan ili po potrebi.
Muskat
Muskat je plod muskatnog drveta koji liči na breskvu. Prodaje se u dva oblika: kao nastrugana koštica ili kao muskatni cvet. Dodaje se širokoj paleti slatkih i slanih jela zbog specifične arome. Muskatni orah spominje Plinije u 1. veku, a u 6. veku su ga arapski trgovci doneli u Konstantinopolj. Kasnije su trgovinu ovim začinom kontrolisali Holandani, a male količine dostizale su astronomske cene. Najbolje je koristiti svež oraščić -ne mleveni – a treba ga držati na suvom, hladnom mestu, zamotan u celofan, da ne bi isparila eterična ulja koja mu daju aromu. Poznato je da se u oraščiću nalazi narkotik, materija nazvana miristicin. Male količine začina su neškodljive, ali konzumacija dva do tri oraščića može da prouzrokuje trovanje praćeno jakim halucinacijama, mučninom i povraćanjem. Veće količine mogu čak da izazovu smrt! Kao i karanfilić, muskatni oraščić sadrži eugenol, jedinjenje koje može da koristi srcu. Muskatni oraščić ima i jaka antibakterijska svojstva. Utvrdeno je da ubija bakterije u ustima. Ulje muskatnog oraščića ima sposobnost da stimuliše mozak, ublažava stres i podstiče mentalnu aktivnost. Poznat je po tome da čak stimuliše snove. Takode je poznat po protivupalnim svojstvima i može da se koristiti za ublažavanje bolova u zglobovima i mišićima. Ulje je posebno dobro za masiranje pogodjenih područja. U kineskoj medicini se koristi kod bola u želucu i upale, kao i za smanjenje otoka.
RECEPT: Ulje muskatnog oraščića dobija se destilacijom ploda vodenom parom, zato je najbolje kupiti gotov preparat.
