Bez određenih pravilnosti bolest napreduje i ako se na vreme ne započne sa lečenjem može da dovede do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija, kao što su oslabljeni rad bubrega, dijabetičarsko stopalo, koronarne bolesti, moždani udar…
Kao najznačajniji i najučestaliji faktor rizika za nastanak dijabetesa tipa 2 navodi se gojaznost, odnosno nagomilavanje masnog tkiva u predelu trbuha. Alarmantan može da bude i porast masnoća u krvi i triglicerida, a kao okidač za pojavu dijabetesa tipa 2 mogu da se okrive i neadekvatna i neredovna ishrana, nedovoljna fizička aktivnost, stres. Nasledni faktor je zastupljen u znatno manjem procentu.
Povišene vrednosti šećera u krvi ne smeju se tolerisati. Idealno bi bilo kada bi stariji od 45 godina barem jednom
u tri godine proverili stanje šećera u organizmu.
Posebnu pažnju na šećer u krvi treba da obrate oni koji već imaju neka srčana oboljenja, aterosklerozu i slično.
Studije su pokazale da je mogućno smanjiti rizik od nastanka šećerne bolesti. Ne možemo daje sprečimo,već samo da je odložimo.
Preventivnim delovanjem prvenstveno, kao i masovnijom edukacijom građana, kako sami da kontrolišu stanje organizma.
Naučnici svakodnevno pomeraju granice mogućeg, traže nove recepte za lekove, koji bi trebalo da budu efikasniji od postojećih, humanih, ali i analognih, sintetičkih insulina.
Naučnici sada intenzivno rade na preparatima u obliku tableta, i veliki broj je već u fazi ispitivanja, neki čak već zauzimaju mesto u lečenju dijabetičara širom sveta.
Najviše zabrinjava što od dijabetesa tip 2 oboljeva sve više dece, a na insulinu su čak i bebe!
Dijabetes tip 2 vekovna enigma
Dijabetes je hronični poremećaj metabolizma, zbog čega se, usled delimičnog ili potpunog nedostatka hormona insulina, javlja trajno povišen nivo šećera u krvi. Taj nedostatak ometa razmenu ugljenih hidrata, masti i belančevina u organizmu, a nakon dužeg vremena utiče i na rad drugih organa.
Dijabetes je bolest poznata više od 3.500 godina. Prvi put je opisana u egipatskim zapisima, kao bolest kod koje se javlja velika žed i potreba za čestim i obilnim mokrenjem. Neprestani unos i izlučivanje tečnosti odavali su utisak da voda teče kroz telo, pa otud i naziv „dijabetes” (iz grčkog „teče kroz”). Zapisi na sanskritu, pola milenijuma pre naše ere, opisuju „medenu mokraću”, a u Evropi se saznanje o „slatkoj mokraći” proširilo tek u Srednjem veku.
U šestom veku Ecijus leči dijabetes puštanjem krvi, narkoticima i sredstvima za povraćanje. To se vekovima koristilo kao metod lečenja, sve do 19. veka kada je lečenje bazirano na dijetama i pripravama od antimona i opijuma. Krajem 19. veka otkriveno je da se uzrok bolesti krije u gušterači.
Dva mlada istraživača, dr Frederik Bantingj hirurg, i student medicine Carls Best, u Torontu 30. jula 1921. godine ubrizgavaju ekstrat pankreasa psu obolelom od šećerne bolesti. Tako je izolovan insulin, koji se od tada koristi kao lek za ovu bolest.
