Šta je mukopolisaharidoza ?
Mukopolisaharidoza se odnosi na grupu metaboličkih poremećaja izazvanih odsustvom ili slabim funkcionisanjem lizozomalnih enzima koji su potrebni da se razbiju molekuli koji se zovu glikozaminoglikani. Ovi ugljeni hidrati dugog lanca se javljaju unutar ćelija koje pomažu da se izgrade kosti, hrskavica, tetive, rožnjača, koža i vezivna tkiva. Glikozaminoglikani (ranije poznati kao mukopolisaharidi) takođe se nalaze u tečnostima koje podmazuju zglobove.
Pacijenti sa mukopoiisaharidozom ili ne proizvedu dovoljno jednog od jedanaest enzima potrebnih da se razbiju ovi šećeri u jednostavnije molekule, ili oni proizvode enzime koji ne rade kako treba. Vremenom, ovi glikozaminoglikani će se nakupiti u ćelijama, krvi i vezivnom tkivu. Rezultat su konstantna, progresivna oštećenja ćelija koja utiču na izgled, fizičke sposobnosti, funkcionisanje organa i sistema, i, u većini slučajeva, mentalni razvoj.
Mukopolisaharidoza je deo porodice bolesti lizozomalnog skladištenja, grupe od više od 40 genetskih poremećaja koji rezultiraju kada postoje smetnje u radu lizozoma, organele u životinjskim ćelijama. Lizozom se može posmatrati kao reciklažni centar ćelije, jer obrađuje neželjeni materijal u druge supstance koje ćelija može da koristi. Lizozomi će razbiti ove neželjene materije preko enzima, visoko specijalizovanih proteina od suštinskog značaja za opstanak. Lizozomalni poremećaji, kao što je mukopoiisaharidoza, se aktiviraju kada određeni enzim postoji u suviše maloj količini ili sasvim nedostaje.
Tipovi
- Mukopoiisaharidoza Tip I
- Mukopoiisaharidoza Tip II
- Mukopoiisaharidoza Tip III
- Mukopoiisaharidoza Tip IV
- Mukopoiisaharidoza Tip VI
- Mukopoiisaharidoza tip VII
Mukopoiisaharidoza Tip I ili Hurlerova bolest
Mukopolisaharidoza Tip I ili Hurlerova bolest je nasledna (nasleđuje se autozomno-recesivno), retka, progresivna i po život opasna lizosomalna bolest nakupljanja, čiji je uzrok nedostatak enzima alfa-L-iduronidaze.
Prvi simptomi ovog tipa mukopolisaharidoze se najčešće primete između 6. i 8. meseca života kod deteta. Dete ima infekcije respiratornih puteva koje se ponavljaju, hronično curenje nosa, upalu uva, kile i veću glavu. Krajem prve godine života se rast usporava, abdomen je sve veći zbog uvećane jetre i slezine, a javlja se i torakalna grba. Uvek je prisutna mentalna retardacija, ali takva deca obično zadrže izvestan stepen emocionalnog kontakta. Veliki broj dece ne može da sedi krajem prve godine života, a zglobovi su sve manje pokretni.
Prisutne su respiratorna i kardiovaskularna insuficijencija zbog promena na srčanim zaliscima, rožnjača se zamuti, a ukočenost zglobova može da veže ove pacijente za invalidska kolica tokom 2-4. godine, pre smrtnog ishoda, koji najčešće nastupa negde oko 10. godine života.
Mukopolisaharidoza tip II ili Hunterova bolest
Mukopolisaharidoza tip II ili Hunterova bolest je anomalija koja se nasleđuje autozomno-recesivno, ali je dokazano nasleđivanje i preko X hromozoma.
Kao što znamo, žene imaju dva X hromozoma, od kojih je jedan ”zdrav”, dok drugi može nositi izmenjeni gen – te zbog jednog hromozoma sa zdravim genom, žene ne oboljevaju od ove bolesti, ali mogu preneti izmenjeni gen na svoje potomstvo. Ženski potomci mogu biti nosioci bolesti. Muškarci, koji imaju jedan X hromozom, oboljevaju od ove bolesti ako naslede X hromozom od majke X sa obolelim genom. Međutim, postoji i mogućnost nastanka nove mutacije. Hunterova bolest je uzorokavana genetskim nedostatkom enzima iduronat-2-sulfataze (I2S), koji je zadužen za razgradnju molekula mukopolisaharida, tj. glikozaminoglikana.
Prvi simptomi Hunterove bolesti se obično pojavljuju između 2. i 4. godine života. Prisutne su grube crte lica sa izbočenim čelom i očima, izraženim obrazima, zdepastim i niskim nosom, čvrstom kosom, mesnatim ušnim školjkama, otečenim zubnim mesom sa učestalim upalama i paradontitisom. Dodatni simptomi su i: otežano gutanje i ponavljajuće upale grla, nosa i ušiju (kao posledica zadebljane sluznice gornjih respiratornih puteva, uvećanih krajnika i povećanog jezika). Rast je nizak (naime, visina retko prelazi 150 cm) i glava je nešto veća. Zglobovi su zadebljani, sa redukcijom pokretljivosti i funkcije – što naročito pogađa male zglobove šake i dovodi do razvoja karakteristične “pandžaste” šake. Grub i hrapav glas, nagluvost i oslabljen vid su takođe prisutni simptomi ove bolesti Često su tu i opstruktivne promene na plućima kao i propadanje funkcije srca, što uzrokuje otežano disanje i slabu toleranciju kada je napor u pitanju. Jetra i slezina su uvećani, a često su prisutne preponske i pupčane hernije. Prisutan je i mentalni hendikep, različitog stepena. Oboleli od Hunterove bolesti žive 2-3 decenije, retko duže od toga.
Mukopoiisaharidoza Tip III ili Sanfilippo sindrom
Mukopoiisaharidoza Tip III ili Sanfilippo sindrom je još jedan tip mukopolisaharidoze, takođe se nasleđuje autozomno-recesivno. Postoje četiri različite vrste Sanfilippo sindroma, pri čemu svaka vrsta ima naziv prema kojoj enzim nedostaje ili je neispravan.
Sanfilippo Tip A je najčešći i smatra se najtežom vrstom sa ranijom smrti od drugih; nedostaje enzim Heparan N-sulfataza.
Sanfilippo Tip B je je posledica nedostatka enzima N-acetil-alfa-D-glukozaminidaze.
Sanfilippo Tip C je uzrokovan nedostatkom enzima acetil-CoAlpha-glucosaminide acetyltransferase.
Sanfilippo Tip D je uzrokovan nedostatkom enzima N-acetilglukozamina 6-sulfataze.
Sanfilippo sindrom je progresivni poremećaj – dete pri rođenju ima normalne karakteristike i ne pokazuju znake ovog poremećaja, a kako bolest napreduje, dete postepeno gubi sposobnost govora, hodanja, samostalnog hranjenja, gutanja i na kraju gubi život.
Simptomi ovog tipa mukopolisaharidoze su teško duševno propadanje zbog pogođenosti centralnog nervnog sistema, dok su drugi organi manje zahvaćeni. Bolest počinje između 2. i 6. godine. Deca zaostaju u razvoju, a takođe se javljaju i simtpomi ADHD sindroma, ali i druge smetnje u ponašanju – poput agresivnosti i destruktivnog ponašanja.
Naročito su uočljive poteškoće u razvoju govora. Tu je i pojava smetnji spavanja, a često se javljaju i konvulzije. Mentalne funkcije imaju tendenciju da napreduju sve do potpune demencije. U odnosu na ubrzano intelektulano propadanje, prisutne su nešto blaže telesne promene. Najpre se javlja makrocefalija (uvećana glava) i ubrzan rast. Dismorfične crte su vidljive, mada nisu posebno naglašene. Prisutno je i oštećenje sluha, dok se retko javlja zamućena rožnjača. Uvećani jetra i slezina se često nalaze samo u mlađoj dobi. Promene na kostima su takođe blage. Rast je normalan, dok pubertet nastupa rano. Takva deca su nepokretna, imaju smetnje hranjenja, česte epizode dijareje koje se smanjuju tokom godina i upale respiratornih puteva. Smrt nastupa u adolescenciji, ali se dešava da je preživljavanje i duže.
Mukopolisaharidoza tip IV ili Morquio sindrom
Mukopolisaharidoza tip IV ili Morquio sindrom se takođe nasleđuje autozomno-recesivno.
Prvi simptomi ove bolesti se primećuju između 2. i 3. godine života. Inteligencija je normalna. U fizičkom pogledu, prisutan je mali rast zbog kratkog trupa, toraks je veoma deformisan i grudna kost je isturena, a takođe postoji i deformacija zgloba kolena. Generalno, u ovom slučaju su zglobovi labavi. Ukoliko je prisutna kompresija kičmene moždine, što je vrlo često moguće, to se u početku manifestuje lakim zamaranjem i jedva primetnim neurološkim znacima, dok je u kasnijoj fazi bolesti moguća i kvadriplegija ili oduzetost sva četiri ekstremiteta. Kada je kičma u pitanju, tela pršljena su spljoštena, dok su intervertebralni prostori suženi. Dužina života pacijenata zavisi pre svega od stepena deformiteta kičme i kompresije kičmene moždine. Smrt se javlja između 20. i 40. godine života.
