Prošla su vremena kao što je doba Luja XV, kada su obline bile znak dobrog zdravlja, a nastupila ona kada je vitko telo veoma bitno. U epohama kada nije bilo dovoljno hrane, biti gojazan je bio znak bogatstva. Danas je problem nešto sasvim drugo. Čak i osoba slabijeg ekonomskog statusa može da se ugoji, a gojaznost je osobit znak i obeležje nevođenja računa o vlastitom telu. U senci ovog drveta rastu mnoge promišljene kompanije koje u ovoj neurotičnoj društvenoj tendenciji vide zlatni rudnik.
GOJAZNOST I PREKOMERNA TELESNA TEŽINA
Na veoma jednostavan način gojaznost se može definisati kao višak kilograma, mada bi trebalo da se napravi razlika sa umerenim viškom kilograma. S druge strane, sportista koji se priprema za takmičenja obično ima više kilograma od normalnog, iako je srazmera masti prilično niska. Iz ovog razloga, posmatrano iz ugla nauke, gojaznost je ispravnije definisati kao višak masti u organizmu nego kao višak kilograma. Na taj način, reći ćemo da je svaka osoba koja je teška više od deset odsto prihvatljivog, započela proces koji dovodi ka gojaznosti, osim ukoliko 
nije reč o sportisti. Danas od gojaznosti pati između deset i pedeset odsto ukupnog stanovništva. Definiše se kao povećanje idealne telesne težine za više od deset posto, ili kao prisustvo masti u telu u iznosu 25-30%.
Gojaznost kao zdravstveni problem
Gojaznost je jedan od najrasprostranjenijih zdravstvenih problema savremenog društva i jedan od onih kome se pridaje najveća pažnja, s obzirom na to da se smatra manom koja umanjuje lepotu. Možda je jedan od najvećih problema savremenog društva gojaznost dece. Smatra se veoma važnim jer se upravo u prvim godinama života stvaraju se masne ćelije (nazvane ‘adipociti’).
Smatra se da postoje dve osnovne vrste gojaznosti.
Prva se javlja kao posledica preobilne ishrane u toku detinjstva, čime se povećava broj adipocita, iako oni nisu obavezno i otečeni od masti. Ovakva vrsta gojaznosti naziva se ‘hiperplastična gojaznost’. Veoma je teško rešiti problem upravo ovog tipa jer višak masnih ćelija dovodi do tendencije tela ka gojenju.
Drugi tip gojaznosti nije povezan s povećanjem broja masnih ćelija, već podrazumeva da se upravo ove ćelije preterano pune mastima. Ovaj je tip, koji se naziva hipertrofičan lakši je za rešavanje. Iako se gojaznost ne smatra sama po sebi bolešću, mora se napomenuti da je upravo ona faktor rizika koji može dovesti do brojnih bolesti, kao što su bolesti srca uopšte, artroza, dijabetes, loša cirkulacija itd. imajući u vidu da gojazne osobe obično žive kraće od onih koje održavaju normalnu telesnu težinu.
Svi ovi podaci nisu od velike važnosti ukoliko se radi o umerenoj gojaznosti; međutim, ukoliko je višak kilograma ogroman, gojaznost onesposobljava pojedinca, jer onemogućava pokretanje, pravilno disanje, seksualnost ili vitalne životne funkcije. Postoje određene bolesti koje mogu da dovedu do preterane gojaznosti koja onda nije posledica prekomerne ishrane. U tu grupu spada deficijencija tiroidne žlezde (hipertireoidizam). Činjenica je da su organski uzroci za javljanje gojaznosti svakako minorni, jer je u većini slučajeva uzrok prekomerna ishrana, te s tim u vezi i terapija mora biti vezana za ishranu.
